Bengalijski tigar je podvrsta tigra koji živi u Bangladešu i indijskoj državi Zapadni Bengal, ali se može naći i u monsunskim šumama Butana, Burme, Nepala i Kine. Njegovo krzno je narandžasto-smeđe boje sa crnim prugama.

Mužjaci bengalskog tigra su dugi od 2,7 m do 3,1 m i teški su od 150 do 220 kg. Maksimalna dužina njihove lobanje od 329 mm do 378 mm. Prosečni mužjak tigra je dug oko 2,9 m i težak oko 190 kg.
Ženke bengalskog tigra su duge od 2,4 m do 2,65 m i teži od 100 do 150 kg. Maksimalna dužina lobanje ženki je od 275 mm do 311 mm. Prosečna ženka bengalskog tigra je duga 2,5 m i teška je 130 kg.
Bengalski tigrovi imaju najduže očnjake od svih mačaka, otprilike 10,16 cm kod velikih primeraka.

Teritorija na kojoj lovi jedan tigar može da bude veća od 30 km² za jednog mužjaka. Tigrovi love pre svega noću, plen napadaju sa strane ili od pozadi. Najčešće napadaju mlade i stare životinje koje pružaju manji otpor. Manje životinje ubijaju tako što ih ujedaju za vrat, a veće tako što ih ujedaju za grlo i guše ih. Njihovi glavni plenovi su divlje svinje, goveda i više vrsta jelena. Njihovi plenovi variraju od 30 do 300 kg.

Bengalski tigrovi se najčešće razmnožavaju u proleće. Mužjak napušta svoju teritoriju i odlazi u teritoriju susedne ženke. Tokom tog perioda ženka je plodna samo tri do sedam dana. Posle parenja mužjak se vraća na svoju teritoriju i ne učestvuje u uzgajanju mladih. Petnaest nedelja kasnije ženka donosi na svet dva do četiri mladunčeta koji su slepi tokom prvih deset dana. Majka ih doji prvih osam nedelja, a zatim im donosi manje životinje da jedu. Sa šest meseci ona ih ostavlja same po nekoliko dana dok lovi, a kada malo porastu vodi ih sa sobom. Sa jedanaest meseci mogu sami da love, a sa šesnaest meseci su dovoljno jaki da bi napadali veće životinje. Mladi tigrovi ostaju sa svojom majkom dve do tri godine, dok ona ne postane ponovo spremna da se pari. 1904. populacija bengalskih tigrova je iznosila 40.000 do 50.000 jedinki. 1972. njihov broj je pao na 1.850. Zahvaljujući programu za zaštitu, njihov broj se popeo na 4.000 1984. 2005. njihov broj je iznosio 4.580; od toga u Indiji 3.500 do 3.700 plus 332 u zološkim vrtovima, 300 do 440 u Bangladešu, 150 do 220 u Nepalu, 50 do 140 u Butanu, i 30 do 35 u Kini.