Црвени кенгур (Macropus rufus) одмах после источног сивог кенгура (Macropus giganteus) највећи торбар који тренутно живи на планети, а већ од јуче се може видети у Зоолошком врту Палић. Прича ове врсте као и ових животиња је врло интересантна. Црвени кенгури су врло харизматичне животиње које су иконе Аустралије.
Својом чудном грађом подсећају на срне и зечеве, а еколошки се и заправо налазе ту негде између њих, јер подједнако воле да брсте, пасу или глођу. Зуби кенгура су попут турпија и помажу им да самељу и најтврђи биљни материјал, изузев предњих секутића који налик оним код зечева стоје напред и помажу у испаши. Дуге задње ноге и снажни реп, помажу им да скакућу и трче невероватном брзином до 70 km/h, у толиком залету највећи мужјаци могу да скоче и три метра у висину или 8 метара у даљину. Сигурно се питате да ако кенгури могу све ово како то да не беже из зоолошких вртова тако често, одговор је једноставан, немају потребе. Иако у сушној сезони кенгури могу да претраже и до 560 хектара површине, да преваљују преко 300 км у потрази за храном, то раде само онда када су у крањој нужди, иначе не воле да преваљују велике раздаљине него се држе на својим територијама од око 25 километара квадратних. Мужјаци успостављају доминацију рвањем, а ноге користе за тучу јако ретко. Најчудније везано за кенгуре је да су торбари, што значи да након трудноће од свега 33 дана мали кенгур се рађа, изгледа попут црвића и пуже у кожни набор на мамином стомаку који се зове торба. У торби га чекају 4 различите дојке које су различите не само по изгледу него и по квалитету млека који продукују (замислите када би крава из сваког вимена давала различито млеко, једно безлактозно, једно са 2% млечне масти, једно са 3,2% млечне масти и једно чоколадно). Како расте, малишан може да сиса различиту дојку и тиме увек добија онај квалитет хране који му треба.
У наредних 190 дана ће почети да истражује свет извирујући из торбе, до 235 дана већ долази до торбе да би сисао, а са 12 месеци је пуноправни члан кенгурске заједнице. Иако су у Аустралији ловна дивљач и годишње се устрели преко милион кенгура, зоолошки вртови их радо држе, отуд прича о Малиши и Клемпи, који су нам ове јесени дошли из Бео зоо врта. У народу постоји веровање да су зоолошки вртови конкуренција једни другима, иако је истина нешто сасвим другачије. Вртови од самог оснивања сарађују једни са другима, гледамо једни на друге као најближи род, прве комшије, најдраже и најбоље сараднике. Малиша и Клемпо су два млада мужјака која би се у скорије време у природи одвојили од матичне групе и кренули у свет пун пустоловина. Код нас су нови становници, али ћемо се трудити да им преко EAZA програма нађемо адекватну женку и на радост свих посетилаца у наредне три године.