Ове године ће у зоолошком врту Палић, ускршњи зека имати свог малог помоћника, тачније седморо њих. Ако сте помислили на седам патуљака преварили сте се. У питању су зекини рођаци, можда мало чудни и далеки, али подједнако занимљиви, у питању су дикобрази.
Афрички дикобрази (Хyстриx цристата) су у Зоолошки врт Палић стигли давне 1980. Иако у природи живе свега 12 година, у заточеништву живе много дуже и преко 25 година, стога се најстарији дикобраз још сећа прича из Осијечког зоолошког врта одакле су му преци. У природи дикобрази живе у северној африци изузев сахаре, али су их стари римљани настанили у сицилију, где важи за штеточину, али му је месо прави деликатес. Постаје полно зрео с две године. У Африци има два до три окота годишње, док у Европи само један и то у пролеће. Трудноћа траје 95-105 дана, на крају чега се роде и до три младунца. Када се роде, очи су им већ отворене, крзно је меко, и са два месеца постају сасвим самостални..
Дикобраз је једна од најмистичнијх животиња зоолошког врта на Палићу, будући да је ноћна животиња која дању воли да се укопа многи су га тражили у околини објекта мрког медведа (сада су се преселили код жирафарнице) али нису сви посетиоци успели да их нађу, а они који јесу су радо долазили да му украду коју бодљу, јер су оне велике из репа заправо најбоље за пловак.
Својим бодљама највише подсећа на јежа иако са јежевима није ни у каквом сродству (све је то последица конвергентне еволуције). Јежеви су са својим наоштреним малим зубићима типични бубоједи, док су дикобрази заправо глодари и ближи су рођаци мишевима или пацовима. Као и код сваког глодара зуби им стално расту, зато и морају да грицкају и глођу разне предмете како би тупили зубе. Ако им зуб прерасте, не могу да једу и могу да угину од глади.
Бодље су му заправо јако чврсте длаке које су слабо усађене у кожу. Када се дикобраз осети угрожено он накостриеши длаке и окрене леђа противнику, тако да изгледа као прерасли морски јеж. Постоји веровање да дикобраз може да испали своје бодље, што заправо није истина, он се протресе, бодље спадну, а будући да су јако оштре забоду се у противнике. Бодље имају густе микроскопски ситне куке и када се забоду у месо жртве захваљујући кукама тешко испадају, а стварају ране које се лако загноје а тешко зарастају. Бодље које су на репу дају класичан чегртави звук којим дикобраз упозорава своје противнике кад се осети угрожено. У природи га звери избегавају јер нико не жели да ризикује да добије бодљу за сувенир.